Zašto baš domaći sapun?

Imala sam nekoliko ideja kako bih počela priču o sapunima, u svrhu upoznavanja sa ovom tematikom sve vas koji zainteresovano tragate, ali imate osećaj kao da vas morski talasi bacaju s jedne obale na drugu i – što više znate, imate utisak da ste sve više zbunjeni. Takođe, postoje i oni koji se jednostavno pitaju zašto bi uopšte kupovali domaće sapune, kad su i do nekoliko puta skuplji od industrijskih, a industrijski sapuni mirišu zanosnije i lepše… Kao što rekoh, imala sam nekoliko ideja kako bih to sve objasnila, ali sam se u međuvremenu setila da sam tokom prethodnih godina istraživanja sakupila gomilu raznih tekstova na ovu temu – da budem iskrena, ljudi su već sve napisali, ne treba izmišljati mlaku vodu. Bilo je tu i podosta netačnih informacija (ljudi pišu sve i svašta iz raznih razloga- neko ne zna bolje, neko da bi lakše i bolje prodao svoj sapun), pa sam ja za sebe sačuvala samo korisne tekstove, sa tačnim informacijama. Tako, tekst koji sledi jeste zbir znanja mojih ali i drugih istraživača-ljubitelja sapuna, sa kojima se ja u potpunosti slažem.

Dakle, njegovo veličanstvo – domaći sapun…

Koristili su ga Vavilonci 2800 godina pre nove ere. Stari Egipćani su njime tretirali određene kožne bolesti 1500 godina pre nove ere. Za njega su znali Feničani 600 godine pre naše ere. Gali su ga koristili za negu kose, a u Pompeji je postojala prava proizvodnja… Zašto evropljani u srednjem veku, nisu koristili sapun, nije poznato, ali je on sve do sredine 19. veka bio luksuz, koji je samo bogata vlastela mogla sebi da priušti. Sa zamahom industrijske revolucije sapuni postaju jeftiniji i dostupniji širim masama, jer su zbog razvoja parne mašine i realizovanja još nekih hemijskih dostignuća smanjeni troškovi njegove proizvodnje.

Šta je sapun?

Sapun su alkalne soli viših masnih kiselina, koje se dobijaju procesom saponifikacije prirodnih ulja i masti sa jakim rastvorom baze. Za čvrste sapune se kao baza najčešće koristi natrijum hidroksid, dok se za tečne upotrebljava kalijum hidroksid.

Kako sapun pere?

Sapun pere zahvaljujući specifičnoj strukturi molekula, koji imaju hidrofilni deo, rastvorljiv u vodi, i hidrofobni deo, koji rastvara nepolarne molekule masti, odnosno nečistoće.

Od čega se pravi sapun?

Najbolje bi bilo da sami pročitate sastav jednog industrijskog „sapuna“. Ono što budete videli, biće uglavnom nazivi raznih sintetičkih produkata, nerazumljivih hemijskih skraćenica, nešto malo latinskih naziva i sl., a verovatno ćete odustati od čitanja već posle drugog reda jer, čak iako se razumete u sve te skraćenice, sastav sapuna je obično na pregibu ambalaže ispisan toliko sitnim slovima da ni sa lupom ne može da se pročita. I šta onda uradimo? Pročitamo naziv sapuna (npr. med i mleko...), šmrknemo malo da osetimo miris, pogledamo cenu, i ako su ova tri uslova zadovoljena, sapun završi u korpi sa ostalim namirnicama. A šta smo u stvari kupili?

Industrijski «sapuni» su uglavnom hemijska jedinjenja deterdženata, supstanci koje imaju sposobnost čišćenja, ali nisu sapuni. Deterdženti su dobri za sudove i sanitarije, ali ne i za našu kožu! Kako bi te supstance lepo izgledale i mirisale, dodaju im se razni aditivi, uglavnom sintetički, koji takođe nisu dobri za našu kožu. U njima često mogu da se nađu i fosfati koji su u Americi zabranjeni, a u EU im je upotreba ograničena. Posledica dugotrajne upotrebe ovih supstanci je trajno isušivanje kože, česte iritacije, svrab, crvenilo, ekcemi...

Proizvođači domaćih sapuna, odnosno sapundžije, najčešće sa ponosom ističu njihov sastav, jer sa velikom pažnjom i ljubavlju biraju sastojke (naravno- samo oni korektni) jer znaju kakvo zadovoljstvo pričinjava kada se napravi jedan zaista kvalitetan domaći sapun.

Sastav ovih sapuna je najčešće mešavina maslinovog, palminog i kokosovog ulja. To je dobitna kombinacija koja obezbeđuje čvrstinu, sposobnost hidratacije, čišćenja i penušanja. Neki se drže isključivo biljnih ulja pa su takvi sapuni poznati i kao veganski, a neki dodaju i životinjske masnoće - uglavnom zbog toga što to bitno smanjuje proizvodnu cenu sapuna. Ja lično sapune pravim isključivo od biljnih ulja – da budem iskrena, ne volim “miris” životinjskih masnoća – i sama pomisao na njihovo stavljanje u šerpu sa uljima koja će uskoro postati sapun- kvari moju predstavu o savršenom sredstvu za kupanje, nakon kojeg se osećate potpuno čisti i osveženi. To je moje lično opredeljenje, mada mali procenat goveđe masti čini sapun kremastijim – ali, neka hvala.

U zavisnosti od toga kakav sapun želimo, u ovu osnovu mogu da se dodaju druga bazna ulja (u sapundžijskom svetu se to popularno kaže “obogaćivanje”): ricinusovo, kukuruzno, suncokretovo, laneno, ulje iz semenki grožđa, sojino, bademovo, razni biljni buteri, itd... svako od njih će sapunu dati različita svojstva i opredeliti mu namenu. Uz rastvor vode i kaustične sode, ovo je dovoljno da dobijete sapun. A kako bi se sapun oplemenio (vidite, ovde imamo drugačiji izraz ;) ), dodaju mu se razni organski sastojci poput jogurta, mleka, meda, čokolade, cimeta, bilja, eteričnih ulja. Neke sapundžije koriste mirisna ulja, prehrambenu boju i arome, ali je po meni suludo trošiti silne pare na kvalitetne sirovine da bi se dobio prirodan sapun, a onda sve to pokvariti sintetičkim mirisima i industrijskim bojama. Čista eterična ulja i prirodni pigmenti su užasno skupi i teško se nabavljaju (govorim o našoj zemlji), ali ovde ne treba primenjivati onu staru “bolje išta, nego ništa”. Zašto se uostalom onda i truditi da napravimo sapun, kad industrijama to ide brže i lakše?!

Kako se pravi domaći sapun?

Za izradu domaćeg sapuna postoji nekoliko postupaka: hladni proces, vrući proces i french milling postupak.

Svi ti procesi imaju svoje dobre i loše strane i naravno varijacije. Evo nekih osnovnih razlika.

Hladnim postupkom nazivamo mešanje ulja i rastvora natrijum hidroksida bez dodatnog zagrevanja. Ova masa se posle određenog vremena mešanja zgušnjava i u nju se dodaju aditivi po izboru; polutečna masa se zatim izliva u kalupe, i obično posle 24-48 sati se vadi iz kalupa i seče. Zatim sledi dug period zrenja sapuna. U zavisnosti od ulja koja se koriste kao I izbora da li smo sapune ostavljali da prođu kroz gel fazu ili ne, taj period traje od 1 do 6 meseci. Za to vreme se u sapunu odvija saponifikacija i sapun NE SME da se koristi. Upotreba sapuna koji nije zreo, u najboljem slučaju može da vam strašno isuši kožu, a u zavisnosti od količine natrijum hidroksida čak i da napravi prave rane. Tek posle zrenja sapun je spreman za upotrebu, a što duže stoji dobija na kvalitetu.

Prednosti hladnog postupka: na ovaj način je moguće dobiti na oko lepe, šarene sapune, lako se izlivaju u modle i oblikuju, imaju zadivljujuće lepu strukturu, a površina im je neverovatno glatka. Sam postupak traje maksimalno sat vremena do izlivanja u kalupe.

Najveći nedostatak ovog procesa je ta što natrijum hidroksid uništava većinu organskih dodataka dodatih u sapunsku masu. Od svih dodataka koje stavljamo da oplemenimo sapun, na kraju procesa ne ostane ništa osim lepog izgleda i dobrog mirisa, i to pod uslovom da se koriste sintetički mirisi, koji su otporni na dejstvo kaustične sode. U ovom slučaju, na žalost nema ništa od terapeutskog dejstva eteričnih ulja.

Da rezimiramo: pri hladnom postupku, saponifikacija se odvija dugo, ono što se u masu doda pre izlivanja u kalupe – dodalo se, posle toga nema više nazad. Pa, šta preživi kaustičnu sodu, preživelo je. Posle zrenja, sapun je dobio svoj konačni oblik i čvrstinu i u njega naknadno ne može ništa da se doda.

Vrući proces podrazumeva „kuvanje“ sapuna. Dakle, mešavina ulja i rastvor natrijum hidroksida se dodatno zagreva, sve dok se saponifikacija potpuno ne završi, odnosno natrijum hidroskid potpuno neutrališe.

Nedodstatak vrućeg postupka je što traje dugo, ovako dobijen sapun obično ima rustičan izgled, odnosno neravnu površinu, teško se oblikuje i izliva u modle, a ukrašavanje sapuna raznim oblicima i bojama je skoro nemoguće.

Prednosti ovog procesa su što u tako dobijen sapun, posle prohlađivanja mogu da se umešaju sastojci koji će oplemeniti sapun: biljna ulja, med, mleko, jogurt, određeno bilje, eterična ulja, i sl. a da oni pri tom ostanu hemijski nepromenjeni i da zadrže sve svoje vrednosti zbog kojih ih i koristimo.

Ovako dobijen sapun može odmah da se upotrebi, mada je preporučljivo da i on odstoji bar dve nedelje, kako bi se sastojci lepo sjedinili, a sapun osušio.

French milling je ručno rendanje i topljenje već zrelog sapuna, obično rađenog hladnim postupkom, kako bi se naknadno obogatio aditivima i mirisima. Ovaj specijalan postupak ne treba mešati sa pretapanjem neuspelih sapuna.

Na ovaj način se obično dobija sapun niže pH vrednosti zbog dodatka tečnosti posle zrenja sapuna, obično je mekši, a njegova tekstura je slična sapunu rađenom hladnim postupkom. Zbog specifičnosti izrade, ovi sapuni su obično i skuplji u odnosu na ostale domaće sapune.

Zašto domaći, a ne industrijski sapun?

Kada biramo sapun, cena je sigurno značajan faktor. Industrijski sapuni su jeftiniji, to je tačno. No, glavno pitanje glasi: da li vam je potrebna dodatna nega posle kupanja industrijskim sapunom?
Činjenica je da smo svi mi bar jednom osetili posledice agresivnog delovanja industrijskog „sapuna“, odnosno razgradnje masnoća sa kože, u vidu peckanja i svraba. O perutanju, naročito kod suve kože, da ne govorimo.

Da bismo kožu povratili od tog šoka, obično je potrebna poveća količina nekog hidratantog mleka i sl. (što znači još veštačkih aditiva)

U domaćim sapunima nema veštačke paste za „svilenkastu kožu“. Oni su obično obogaćeni određenim biljnim uljem koje će ostati na koži posle kupanja, čuvajući vlažnost i podstičući kožu na aktivnost, pri tome je negujući. Treba imati na umu i to da od ovih sapuna ne treba očekivati da vam reše problem preko noći. Kada vam neko nudi rezultate već posle prve upotrebe, to je prvi znak da ćete dobiti čistu sintetiku, i samo privid nege, koji dugoročno može da ostavi (opet) velike posledice. Koža će zaboraviti na svoju funkciju i neće umeti da se zaštiti ni od najmanje iritacije. Dužom upotrebom prirodnih sapuna podsetičete vašu kožu da se sama regeneriše i čuva, što i jeste njen posao – a kad svi rade svoj posao, svima je dobro.

Još jedna, ne manje bitna činjenica je da se u toku saponifikacije, osim sapuna stvara i glicerin. Naime, prilikom delovanja kaustične sode sa uljima, nastaju dva molekula sapuna i jedan molekul glicerina. U proizvodnji industrijskih sapuna glicerin se izdvaja, prodaje drugim industrijama koje ga obično koriste kao dodatak kozmetičkim preparatima za negu (sad vam verovatno postaje jasnije kako se stvara potrošačko društvo – zašto biste kupovali samo jedan proizvod, kad možete/morate kupiti dva)

Pri izradi domaćeg sapuna glicerin ostaje tu gde i treba da bude – u sapunu. i to već jeste nešto zaista vredno vaše pažnje kao potrošača – počinjete da shvatate da ručno rađeni sapuni više i nisu toliko skupi koliko ste na početku mislili. Kad saberete sva ona mleka i kreme za telo kojima pokušavate da spasite štetu nanetu koži kupanjem industrijskim sapunima, nanosite još veću štetu tim istim preparatima kojima pokušavate da se spasite i na kraju završite sa potpuno dehidrisanom kožom, sklonom raznim iritacijama i ekcemima, za koje opet morate da kupujete specijalne kreme i mleka, da biste se rešili nove bede… Sad vam je još jasnije, zar ne?!... Nadam se da jeste!